Inače sam, jel, iz Kikinde odakle su i "Kikindske novine" (verovali ili ne) u kojima sam nešto malo i raduckao dok bejah u Gimnaziji, sada davne, 90' i neke. Odatle i znam Željka, urednika novina, pa mi ovo nije još samo jedan naslov u novinama pred kojim ću ponoviti onu iz Munja ".. Gde ja živim!", ali bez osmeha koji prati zapanjenost aždaje iza sedam brda i sedam mora.

Živim u ubeđenju da je ovde bolje, u Beogradu, jer ipak na mapi nije nastala crna mrlja posle izbora - preživeli smo nekako. Upravo sada se spremam psihički da odem do Kikinde na bezbedni vikend, bezbedan od upoznavanja svakodnevice tamošnje. Spremam se i nadam da će drveće na trgu biti gde sam ga video i poslednji put - da neće biti posečeno kako bi se crkva bolje videla, da će spomenik Jovanu Popoviću i dalje stajati gde je stajao i poslednji put - da neće ustupiti mesto krstu, da umesto trga neću spaziti ogroman i prazan parking kojeg opslužuje armija paukova što krstari gradom i obezbeđuje policijski čas koji nastupa u 11, vikendom u 11 i 15... a o klizalištu i da ne pričam...

Sledi tekst sa sajta Nezavisnog društva novinara Vojvodine koji donosi i tračak nade:

» Čitaj dalje